Abert Ajnštajn, čuveni nobelovac i svetski poznati fizičar, na koga danas dobar deo sveta gleda kao na genija, zapravo je bio težak čovek, otkrila su pisma koja su otkrivena u trezoru banke u Berkliju 1986. godine i koja su bila upućena njegovoj prvoj supruzi – Mileva Marić, piše Dinitija Smit za Njujork tajms.
Prepiska, uglavnom na nemačkom, uključuje nekoliko novih otkrića.
Osnovne činjenice Ajnštajnovog prvog braka – njegovo udvaranje Milevi, koju su neki naučnici smatrali presudnim u razvoju njegove naučne teorije, i njegovo razočaranje njome – poznate su biografima.
Ali pisma daju potpuniju, mračniju sliku mučnog završetka braka i pružaju izvanredan uvid u Ajnštajnov emocionalni život – ponekad nežnog, a ponekad brutalnog Milevinog supruga, odanog, a ponekad nepromišljenog i okrutnog oca svojim sinovima Hansu Albertu i Eduardu.
Neka od pisama, iz srećnijeg perioda Ajnštajnovog života sa Milevom, objavljena su u knjizi “Albert Ajnštajn-Mileva Marić: Ljubavna pisma’ iz 1990. godine i kao deo kontinuiranog objavljivanja Ajnštajnovih radova u okviru Prinston univerziteta.
Ona pokazuju putanju Ajnštajnove veze sa Milevom, koju je upoznao dok su bili studenti na Ciriškom politehničkom institutu 1896. godine, piše NIN.
Albertovi bračni uslovi
Mileva, etnički Srpkinja, bila je četiri godine starija od Ajnštajna. Bila je jedina žena koja je studirala fiziku na institutu.
I pored protivljenja svoje majke, Ajnštajn se zaljubio u nju.
Mileva je, neki kažu, bila mračna figura Ajnštajnovih ranih godina, ali pisma otkrivaju da je bila i ljubavnica i intelektualni saputnik, jer Albertova pisma upućena njoj uključuju njegove prve, posrnule pokušaje teorija koje su ga kasnije učinile poznatim.
Mileva je 1902. rodila vanbračnu devojčicu Lizerl, za čije se postojanje nije znalo sve dok prepiska nije otkrivena.
Mileva i Ajnštajn venčali su se naredne godine i ubrzo dobili Hansa Alberta i Eduarda.
Tokom tih napornih godina odgajanja dece, Albert je formulisao neke od svojih najvažnijih teorija, pa je tako 1905. objavio tri fundamentalna rada – o foto-električnom efektu, Braunovom kretanju, a zatim i o specijalnoj teoriji relativnosti.
Te 1912. započeo je aferu sa svojom rođakom Elzom Ajnštajn Lovental.
Mileva je, pisao je Ajnštajn Elsi 1913. godine, “neprijateljsko stvorenje bez humora”.
U drugom pismu je napisao: “Svoju ženu tretiram kao službenicu koju ne mogu da otpustim. Imam svoju spavaću sobu i izbegavam da budem sam sa njom”.
U julu 1914, Ajnštajn je pisao Milevi postavljajući niz uslova pod kojima bi pristao da se njihov brak nastavi.
Uslovi su bili hladni i precizni, poput neke od njegovih matematičkih jednačina, a evo kako su bili formulisani:
Vodićeš računa:
– da moja odeća i donji veš budu održavani u redu;
– da dobijam redovno tri obroka u svojoj sobi;
– da moja spavaća i radna soba budu uredne i naročito da moj sto bude korišćen samo za moje potrebe.
Odreći ćeš se svih ličnih veza sa mnom, osim ako one nisu neophodne zbog socijalnih razloga.
Pogotovo ćeš se odreći:
– mog sedenja u kući s tobom;
– mog izlaženja i putovanja s tobom.
Poštovaćeš sledeća pravila u vezi sa mnom:
– nećeš očekivati nikakvu intimnost od mene, niti ćeš mi bilo šta prigovarati;
– prestaćeš da razgovaraš sa mnom ako to budem zahtevao;
– napustićeš moju spavaću i radnu sobu ako to budem zahtevao istog trena i bez protesta.
Međutim, on i Mileva su se razdvojili iste godine, a ona je na kraju doživela nervni slom.
“Dokazala si da znaš šta radiš”
Dokumenti, između ostalog, prikazuju i Ajnštajna kako prati detalje života svoje dece, pomažući im da putuju na velike udaljenosti svojom geometrijom.
Godine 1917, Ajnštajn je Hansu Albertu poslao zadatak iz geometrije, ali je negde usput napisao rešenje olovkom ispod njega.
Postoje i vesti o Ajnštajnovim naučnim otkrićima. 1915, Ajnštajn je pisao Hansu Albertu:
“Upravo sam završio najsjajnije delo u svom životu”, izračunavanje anomalije u Merkurovoj orbiti, jedan od značajnih dokaza opšte teorije.
A od ranih 1920-ih do kraja svog života, Ajnštajn je pisao Hansu Albertu o svom radu na svojoj jedinstvenoj teoriji polja, ali i neuspešnim pokušajima da je dokaže.
Prepiska dalje pokazuje sve veće otuđenje Hansa Alberta od svog oca i Ajnštajnovu zabrinutost za Eduardovo osetljivo zdravlje.
Ajnštajn je 1918. godine ponovo tražio od Mileve razvod uz obećanje: “Ako dobijem Nobelovu nagradu, potpuno ću je ustupiti tebi”.
Par se razveo februara 1919, a on se tog leta oženio Elzom. Kada je 1922. dobio Nobelovu nagradu, kamatu na novac predao je Milevi.
Nagrada je vredela oko 32.000 dolara.
Prema Ajnštajnovom kasnijem izveštaju, njegov brak sa Elzom postao je pogodan jer je vodio niz ljubavnih afera sa mladim ženama.
Dvadesetih godina prošlog veka, Ajnštajn i Mileva su postigli svojevrsno pomirenje.
“Dokazala si da znaš šta radiš”, napisao joj je posle odmora sa decom 1921.
No, njihova pisma pokazuju i zajedničku zabrinutost za njegovo loše zdravlje, za Hans Albertovu potragu za poslom i za Eduarda, koji se postepeno predavao mentalnoj bolesti.
Početkom 1920-ih Ajnštajn je bio meta desničarskih grupa i antisemita, a 1933. godine, on i Elsa su se zauvek nastanili u Sjedinjenim Državama, na Institutu za napredne studije na Prinstonu.
Pisma se završavaju tako što Ajnštajn daje savete za karijeru Hansu Albertu, koji je postao inženjer hidraulike i preselio se u Sjedinjene Države 1937.
Ajnštajn je izrazio žaljenje što su njegove teorije postale osnova za razvoj nuklearnog oružja i sve više se uključuje u napore da se zaustavi njihovo širenje.
Nastavio je svoj naučni rad, ali je veliki cilj njegovih kasnijih godina, jedinstvena teorija polja, ostao nedostižan.
Inače, Ajnštajn je sve vreme finansijski obezbeđivao Milevu i Eduardovu institucionalizaciju.
U poslednjem pismu Milevi, 1947. godine, Albert je napisao da mu energija opada.
“Ne želim da dođem do tačke u kojoj više nisam dobar ni za šta”, rekao je. “Ali svi to moraju prihvatiti kako dođe.”
Kako se i Milevino zdravlje pogoršavalo, Ajnštajn je uputio Hansa Alberta “da joj napiše pismo ljubavi” i da joj kaže da “ne treba ništa da brine, čak ni za Eduarda”.
1948. Mileva je umrla.
“Najgore je što je Eduard tamo sam”, napisao je Ajnštajn, “bez brižne ruke, u svom jadnom stanju. Da sam samo znao, on nikada ne bi došao na ovaj svet”.
Eduard je umro 1965. u švajcarskoj mentalnoj ustanovi. Ajnštajn nije video svog sina više od 30 godina.
Na kraju, Ajnštajn je život video kao neku vrstu bojnog polja.
Do 1952. godine bio je lošeg zdravlja; mogao je da vidi svoju smrt pred sobom, ali nije bio uplašen.
“Dobro mi ide”, napisao je on u pismu prijatelju iz detinjstva, “po tome što sam trijumfalno preživo nacistički period i dve žene”.
